петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Дојче веле: Што се тиче напредњака, предизборна кампања је увек у пуном јеку; Ја сам партија. Партија је држава. Ја сам држава
Хроника

Дојче веле: Што се тиче напредњака, предизборна кампања је увек у пуном јеку; Ја сам партија. Партија је држава. Ја сам држава

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 19. април 2021.

Што се тиче напредњака, предизборна кампања је увек у пуном јеку, а непријатеља увек довољно. Опозиција је пред најављени „дијалог“ о изборним условима у тамном вилајету, коментарише новинар DW Драгослав Дедовић.

Александар Вучић вероватно само у дубоком сну није у предизборном модусу. Он је политичар који најбоље функционише у агресивној атмосфери. Па кад нема неке драме, онда мора да је произведе. Државни удари, покушаји атентата, светска завера. Корона га је само довела на природну радну температуру, преноси Дојче веле (DW).

Предизборни модус са брецањем на новинаре, опозицију и одсутне непријатеље, кршење Устава, свеприсутност на полтронским каналима – све то спада у препознатљиви самољубиви стил владавине: Ја сам партија. Партија је држава. Ја сам држава.

Додуше, напредњачку идилу покварили су криминалци који касапе људе, а прича се да су блиски напредњачком врху, као и прислушкивање људи „на мерама“ које је показало да Вучић са некима од њих уљудно телефонира.

Пукла је тиква између Александра Вучића и Небојше Стефановића. Па су напредњаци, уплашени искуством са локалних избора у Зајечару, почели да је крпе.

Грешка у напредњачкој рачуници

Зајечар је био грешка у разрађеном напредњачком систему на локалним изборима, мада је све рађено по опробаном рецепту: Џипови, функционерска кампања коју Ана Брнабић са бескрајном дрскошћу спрам чињеница негира, кубици асфалтне масе.

Али, упркос победи, напредњаци су констатовали да је забрињавајуће порастао број људи на локалу који више верују неком часном човеку него напредњачкој комбинацији притисака, куповине и политичких бајки.

То нам говори да ће после крпљења напредњачке тикве и лизања рана уследити невиђена представа са симулацијом медијских слобода и плурализма уз отворени почетак кампање за нерасписане изборе.

Буду ли они априла следеће године, а не крајем ове, напредњачки парламентарни мандат трајаће опет око две године. Страначки мудраци рачунају да ће народ, забораван какав јесте, потпуно сметнути с ума ону „криминалну хоботницу“ која се мешкољила у напредњачком крилу још док је била мала као лигњица. Скретању пажње помоћи ће пиротехника типа Маурицијус.

Да ли ће у свему овоме помоћи најављени „дијалог“ власти и опозиције која се дели на ону која жели посредовање европарламентараца, и ону која би да се договоре са Вучићем и без њих?

Нисам сигуран.

Сизифовска посла

Да ли ико верује да ће у дневнику јавног сервиса неко рећи да председник нема право да прекорачује уставна овлашћења? И да ће Вучићеви медијски преторијанци заиста постати уравнотежени? Да ће из парламента нестати наплављена задртост? А све то за неколико месеци, по вољи европарламентараца и у име фер-плеја?

А ако нико у то не верује, шта да се ради? Да се не разговара?

Дилема опозиције је гадна. Ако не покушаш, онда си дефетиста. Ако покушаш, имаш мало изгледа на успех. Ђинђић је једном рекао – када Сизиф гура камен уз брдо, већина Срба навија за камен. У овој причи Сизиф је опозиција, а камен – Вучић. Можда је једина утеха мисао Алберта Камија – да бисмо можда Сизифа могли да замислимо као срећног.

Онима који желе промене остаје стрпљење, рад на себи – преобликовање ега у правцу тимске игре. Синергија. Стварање десетак младих Мариника на трагу ове једне. Екологизација политике, а не политизација екологије.

Тешко да ико у опозицији може тек тако да помери камен, претежак је.

А Брисел још није спреман да мобилише значајне политичке дивизије у име српске демократије. Вучић то зна. Али исто тако зна да би му још један једнопипопартисјки парламент ипак затворио понека само благо притворена врата.

У извештају о непостојећем напретку Србије у придруживању ЕУ, Европска комисија је у октобру евидентирала „одсуство одрживе опозиције у парламенту“. Вучић би, ако може да бира, омогућио да опозиција буде присутна, али не и да буде одржива.

Највише би му одговарало да у парламент уђу још три или четири групације да попуне максимално тридесетак одсто посланичких места. То га не би заболело у дистрибуцији моћи, али би било одличан алиби за самодржачку владавину.

(Драгослав Дедовић, Дојче веле)

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер