Хроника

Дојче веле: Мајка Турска као мајка Русија – откуд толика љубав Бошњака према Турској

Штампа
четвртак, 12. октобар 2017.

Бошњаци у српском делу Санџака подељени су по систему два човека – три партије. Али када је у питању подршка Турској и председнику Ердогану, ту подела нема.

Дојче веле (ДW) је у Новом Пазару истраживао корене те подршке, коју смо могли да видимо и јуче, када је Ердоган, заједно са председником Србије Александром Вучићем, боравио у Новом Пазару. Неки се, пише тако портал, куну у Љајића, неки у Угљанина, трећима је најдражи Зукорлић. Неки су аполитични и мисле да су сви они исти, да у политици ионако нема честитог човека. Неки клањају у џамијама Исламске заједнице у Србији, други у оним Исламске заједнице Србије, пише "Дојче веле" (ДW).

Откуд толика љубав према Турској

Неки се куну у Љајића, неки у Угљанина, трећима је најдражи Зукорлић. Неки су аполитични и мисле да су сви они исти, да у политици ионако нема честитог човека. Неки клањају у џамијама Исламске заједнице у Србији, други у оним Исламске заједнице Србије. Али да ипак тако подељени могу да имају широки консензус о некој теми санџачки Бошњаци показали августа прошле године на скупу „подршке Турској“ и „вољи њеног народа“. Дошле су хиљаде људи. Био је то повод многим Србима да поново упру прстом у Бошњаке као некакав страни елемент, као некакву хомогену групу одану Турској уместо држави у којој живе.

У Новом Пазару одбацују такве критике. „Санџачки Бошњаци себе виде као капију сарадње између Турске и Србије, као мост који ће омогућити економске односе у којима видимо корист и за нас, и за нашу регију“, објаснио је за ДW Назим Личина, члан Друштва пријатеља Турске и један од организатора тадашњег скупа.

Ипак неће бити да је Бошњацима баш свеједно ко је председник Турске. У новопазарској чаршији чућете много хвалоспева Ердогану који је као градоначелник опоравио Истанбул, средио градски превоз, као премијер довео Турску међу десет најјачих економија света. Али и зато што је зауставио секуларизацију Турске и што тихо брише наслеђе Кемала Ататурка. И што се враћа исламу као стубу државе.

„Не волим заљубљеност у лидере, баш због тога што сам растао у простору који је имао обожаване лидере који су безгрешни“, каже новопазарски музичар Рифат Рифатовић, коредитељ представе „Бетон махала“ која је узбуркала културну сцену Србије. „Мене та врста безгрешности ужасава и немам никакву врсту заљубљености у политичаре. Али та врста привржености и јасно показивање љубави и подршке има емотивну и културолошку основу“, објашњава Рифатовић.

Докле заљубљеност у лидере може да доведе одлично зна и Аида Ћоровић, позната активисткиња за људска права, донедавно народна посланица. Она је често била на мети Муамера Зукорлића и медија под његовом контролом. Сматра да ниједан санџачки лидер није хтео да заостане у демонстративној подршци Турској и тако пропусти да прикупи који политички поен. „Кад хоћеш много да србујеш – даш подршку Русији, а кад много хоћеш да бошњакујеш – даш подршку Турској. То је за дневно-политичку употребу и нема већи ефекат, осим тога да се покаже лојалност“, закључује она у разговору за ДW.

У потрази за „великим братом“

Противници Ердоганове политике у Санџаку се могу избројати на прсте, док присталица покрета Фетулаха Гулена, кога је турски председник окривио за покушај пуча, нема уопште или их је развој догађаја гурнуо у мимикрију. Санџаклије о хапшењима и отпуштањима више десетина хиљада грађана Турске говоре врло стидљиво. „Свака брза правда носи елементе неправде. Мора се студиозно прићи томе. Вероватно ће у свему томе бити корака који нису најмудрији, али ја то не доживљавам као одмазду или освету. Ипак, правда се мора спровести на начин да не буде недозвољеног насиља“, прича Бекир Макић, лидер Иницијативе за уједињење исламске заједнице.

Аида Ћоровић пак сматра да је недопустиво било како правдати одмазду. То што многи у Санџаку ипак налазе оправдања за Ердогана, она сматра стањем друштва у том региону које је, каже, ојађено, сиромашно и затворено. „То показује да је нама сваки примитивизам и сваки национализам ближи и то је поражавајуће – да никакво промишљање не стоји иза тога. Немате младе људи који ће рећи: не, заиста нема смисла да председник побије пола земље зато што је неко хтео пуч или неку промену.“

Благонаклон однос Санџаклија према Турској је резултат је историјских, верских, културолошких и родбинских веза, кажу наши саговорници, али и резултат односа Србије према Санџаку и Бошњацима као мањинском народу. Они Владу Србије криве за недостатак инфраструктуре, инвестиција, али и због тога што је за многе ствари центар и даље у суседном Краљеву, упркос томе што би сходно броју становника то требало да буде Нови Пазар. Том списку Бошњаци придодају и поратне трауме, због чега у Турској траже заштитника.

„И Бошњаци у Санџаку и сва постјугословенска друштва траже неког великог брата на ког могу да се ослоне и мене то необично подсећа на оно што српска политика ради са Русијом", прича Аида Ћоровић. „С обзиром на то да су изгубили државу, да немају матичну државу нити базу на коју могу да се позову, они у Турској траже неку врсту самопомоћи – ево, и ми имамо на кога да се ослонимо – што при том уопште није истина, али показује страх, несигурност и осећај усамљености.“

Дуге везе са Турском

Бошњаке за Турску везује и велика дијаспора. Процењује се да у Турској живи и до пет милиона Бошњака, већином пореклом из Санџака. Новопазарци кажу да нема породице у граду која нема родбину у Турској. Први талас исељавања Бошњака у Турску наступио је након анексије Босне и Херцеговине, јер су муслимани страховали да више неће моћи слободно да исповедају веру. Тај је тренд настављен и током Балканских ратова, али најмасовнији талас исељавања био педесетих и шездесетих година.

Тада су, тврди професор новопазарског Правног факултета Сенад Ганић, Бошњаци своју имовину продавали у бесцење и потписивали документ у којем су гарантовали да се неће враћати. „У оквиру Краљевине Југославије муслимани су имали доста привилегија. Краљ је муслиманима дозволио да уређују своје односе у складу са шеријатским правом, да би након доласка комуниста наступио генерални отпор према религији. Он је највише погодио муслиманску заједницу, од начина на који су се они одевали, до тога да им је ускраћена могућност да своје породичне, наследно-правне и брачне односе, на које су муслимани изузетно сензитивни, уређују према правилима шеријатског права“, објашњава професор Ганић.

Занимљиво је, међутим, да управо та дијаспора не гаји велике симпатије према турском председнику Реџепу Ердогану. Професор Ганић то објашњава чињеницом да су Бошњаци у Турској били део старе елите, коју је Ердоган сменио. „Секуларизација за време Ататурка подразумевала је и европеизацију турског друштва, а он је сматрао да ће европеизацију најбоље спровести досељавањем народа из Европе. При том, Бошњаци су тамо дошли тамо са великом количином богатства и новца, и то у Турску која је била поприлично осиромашена. Били су део елите која је држала све полуге власти, образовала све лекаре, судије, тужиоце и професоре универзитета, док је унутрашњост била више привржена религији. Онда се Ердоган појавио као неко ко се обраћа тој унутрашњости обећањима да ће исправити неправду која се чини тим запуштеним деловима. Њега заправо и бира та унутрашњост, конзервативни део турског друштва, и тако је дошло до смене елита, а пошто су Бошњаци део старе елите, онда они сматрају да Ердоган угрожава њихове интересе“, објашњава Ганић.

ЕУ ипак највише плаћа

Дијаспора је важна и када је у питању оно од чега се живи. Пазарци су убеђени да турске инвестиције у Србију завршавају свугде осим код њих, и да локална економија опстаје баш јер дијаспора шаље новац. Но када се о донацијама ради, најшире руке према овом граду је Европска унија. Тек на другом месту је Турска агенција за развој и координацију (ТИКА), основана пре пет година. Преко тог фонда, у санџачким општинама су реновирани домови здравља и сеоске школе, док су у Новом Пазару обновљени и мостови након поплава, а тренутно се ради на реновирању комплетног гинеколошког одељења болнице. Укупна вредност пројеката износи близу четири милиона евра.

Помоћник градоначелника за међународну сарадњу Фарук Суљевић сагласан је са својим суграђанима у оцени да инвестиција у индустрију нема. „Ми до сада нисмо видели подршку Владе Србије у привлачењу инвеститора, и то не само инвеститора из Турске. Ми овде немамо ниједну велику немачку нити италијанску компанију. И то је ситуација са целим овим делом Србије. Имамо проблем недостатка путева, аеродрома, а турски привредник тражи где је њему најповољније“, жалио се Суљевић у ранијем разговору за ДW.

Пословна сарадња је тако, причају Пазарци, остала на готово истом нивоу као и деведесетих, када су захваљујући родбинским везама могли да купе робу по нижим ценама и препродају је у Србији. Једина је разлика у томе што је шверц с годинама смањен, али се пословне везе и данас, кажу, своде на ситну занатску производњу и трговину, па се роба из Турске, репроматеријал и полупроизводи увозе преко фирми за потребе пазарских произвођача џинса и обуће. Веће турске фабрике одлазе у Врање, Лесковац и друге градове у којима инвеститори добијају повољније услове.

Мит је да Санџаклије имају повлашћену позицију када стиже турски капитал, сматра и млади редитељ Рифат Рифатовић. „Нема институционалних реакција, већ искључиво њуха за бизнис – ко шта нуди, то и добије. У Пазару се то каже хатар је хатар, али цир за паре.“ Или, што би рекли у другим деловима Србије, можда јесмо браћа, али нам кесе нису сестре.

(Дојче Веле)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]