Дејан Шошкић: Требало би зауставити велика улагања и спровести ревизију свих јавних пројеката

 „Кључне инвестиције које воде прогресу земље су инвестиције домаћег приватног сектора које су у Србији у вишегодишњем континуитету на врло ниском нивоу. Шта треба да помислимо о привредном систему земље у коме домаћи привредници не желе да инвестирају? То нам јасно говори о неповољном пословном амбијенту за који су надлежне институције система. Исте оне институције које су, по оцени међународних аналитичара, у континуираном растакању од 2014 године“, каже у интервјуу за Данас Дејан Шошкић, професор на Економском факултету у Београду и гувернер Народне банке Србије од 2010. до 2012. године.

Да ли мислите да би, уколико се рат у Персијском заливу настави, могли имати економску кризу као 2008. или можда кризу сличну оним из осамдесетих изазвану нафтним шоком?

Укупне економске последице постојећег рата у Персијском заливу је тешко проценити док се рат не заустави и док се не види укупна штета, посебно у домену штете на производним, складишним и транспортним капацитетима, као и док се не процени колико је времена потребно за обнову порушеног. Криза 2008 је била изазвана озбиљним пропустима у регулацији финансијског система САД и прелила се у глобални реални сектор привреде.

С друге стране, нафтни шокови 1973. и 1979. били су условљени картелским понашањем произвођача нафте који су желели да се деценијски ниске цене нафте из претходних деценија (око и испод три долара по барелу) подигну на виши ниво (10 до 30 долара по барелу) који су произвођачи сматрали адекватним. И у једном и у другом случају није било разарања производних и складишних капацитета, као ни затварања саобраћајних рута. Другим речима, није дошло до смањивања способности производње и понуде на средњи и дуги рок.

Постојећа криза већ утиче на цене нафте, гаса, водоника, вештачких ђубрива и, последично, хране. Дакле, очекивани раст цена енергије и хране утицаће на раст инфлације директно кроз непосредни раст цена енергије и хране у индексу потрошачких цена, али и индиректно кроз раст трошкова производне енергије и транспорта у многим другим областима производње роба и услуга као тзв. Цост-пусх инфлација.

Дубина ове кризе зависиће умногоме од дужине и деструктивности рата у Заливу. Веће и дугорочније сманивање снабдевања светског тржишта производима заливских земаља готово сасвим извесно води у глобалну рецесију веће дубине од оне из 2008. или оних из 70-их година прошлог века

Раст инфлације, може изазвати и притисак на раст зарада, које се онда могу јавити као додатни трошковни притисак на инфлацију. Управо креирање ове спирале негативних утицаја где раст инфлације изазива раст трошкова рада, односно плата, које даље утичу на раст инфлације, као и опште креирање инфлационих очекивања, је оно што ће централне банке тежити да спрече рестриктивном монетарном политиком. А у условима рестриктивне монетарне политике привредна активност природно тежи нижој динамици, тј. нижим, често и негативним, рецесионим, стопама привредног раста.

Дакле, врло вероватно исходиште ове кризе је у инфлаторним и стагнанторним привредним тенденцијама, тј. у тзв. стагфлацији за коју традиционалне мере економске политике, по правилу, немају реално решење. Дубина ове кризе зависиће умногоме од дужине и деструктивности рата у Заливу. Веће и дугорочније сманивање снабдевања светског тржишта производима заливских земаља готово сасвим извесно води у глобалну рецесију веће дубине од оне из 2008. или оних из 70-их година прошлог века.

Да ли Вас брине могући раст инфлације у Србији?

Да. Ова инфлација је инфлација изазвана падом понуде. Монетарна политика нема адекватан лек за те ситуације, посебно ако смањење понуде опстаје у дужем року. Сасвим једноставно: рестриктивна монетарна политика не може произвести недостајућу нафту, гас и друге производе заливских земаља.

Како вам делује програм Србија 2030-2035 или бар оно што смо чули о њему, пошто такав званичан документ не постоји?

Делује ми као јефтина предизборна реклама без непосредне везе са реалношћу и струком.

Држава и даље наставља са пројектима капиталних јавних инвестиција. То је у принципу добра ствар за економију, али да ли оне заиста дају толики допринос уколико се толико афера „лепи“ за њих, од вишеструког раста цене пројеката па до оне најтрагичније, пада надстрешнице у Новом Саду?

Свако инвестиционо трошење јавних средстава у земљи која се по перцепцији корупције, по оцени Међународне транспарентности, налази на европском дну, носи озбиљан ризик коруптивних злоупотреба тј. проитивзаконитог отуђења јавног новца (новца свих грађана) од стране организоване криминалне групе. Висока плаћена цена је једна страна корупције. Низак квалитет набављених производа и услуга је друга страна корупције. Прва страна корупције расипа новац грађана који би се могао користити за многе реалне потребе нашег друштва за које данас нема пара.

Низак квалитет набављених производа и услуга је друга страна корупције. Прва страна корупције расипа новац грађана који би се могао користити за многе реалне потребе нашег друштва за које данас нема пара

Друга страна корупције испоручује нижи квалитет који смањује употребну вредност производа и услуга и угрожава безбедност грађана. Формално, те капиталне јавне инвестиције утичу на раст БДП-а, али је друго питање колико од тога имају користи грађани. Наиме, ако БДП посматрамо као збир доходака рада, тј плата, капитала (добит и дивиденде) и државе (нето порези), и ако претпоставимо да стране компаније изводе радове, са страним радницима запосленим на тим пословима, онда дохоци и од рада и од капитала иду странцима. Доходак државе (нето порези), ако се слива у бужет који се троши на коруптиван начин, су онда користи од таквог прираста БДП-а за локално становништво врло ограничени.

Уз то, ако смо изградили путеве чије редовно коришћење током године, грађане кошта многоструко више него у другим земљама Европе (где локално становништво плати годишње коришћење ауто путева при регистрацији возила или плати годишњу вињету или не плати ништа (као у САД, Немачкој, Шпанији и неким другим земљама)), онда се поставља питање сврхе њихове изградње, ако их локално становништво због високе цене коришћења избегава или само повремено користи.

Како видите то што се удео домаћих приватних у укупним инвестицијама опада?

Кључне инвестиције које воде прогресу земље су инвестиције домаћег приватног сектора које су у Србији у вишегодишњем континуитету на врло ниском нивоу. Шта треба да помислимо о привредном систему земље у коме домаћи привредници не желе да инвестирају? То нам јасно говори о неповољном пословном амбијенту за који су надлежне институције система. Исте оне институције које су, по оцени међународних аналитичара, у континуираном растакању од 2014 године.

И исте оне институције за које су Ачемоглу, Робинсон и Џонсон доказали да су кључне за привредни развој земаља и за то своје истраживање добили Нобелову награду 2024. У Србији би требало зауставити велика улагања и спровести техничку и економско-финансијску ревизију свих јавних пројеката. Циљ техничке ревизије би био заштита живота и имовине грађана Републике Србије због могуће техничке неисправности изграђених објеката и инфраструктуре. А циљ економско-финансијске ревизије би био истинито информисање јавности о трошковима и исплативости урађених јавних пројеката. Ово су иначе ствари које су нормалне у нормалним земљама, биле су нормалне и код нас, и требало их је спровести пре отпочињања било каквог јавног пројекта и уз слободну јавну дебату.

Прошле године СДИ су преполовљене. Имамо и тај глобални тренд смањења инвестиција због деглобализације, царинских ратова, па и правих ратова. Да ли мислите да приватне инвестиције могу да надоместе тај пад прилива?

Стране директне инвестиције не морају нужно да падају у Србији и Југоисточној Европи због деглобализације. Наиме, уочене слабости дугих и далеких ланаца снабдевања у периоду пандемије, отвориле су нову шансу (неарсхоринг, фриендсхоринг) за земље нашег региона које су близу ЕУ. Та шанса да би се искористила, међутим, захтева јаке институције и добро образовану радну снагу. Код нас се, као што видимо, систематски ради већ годинама уназад и против једног и против другог. Отуда се пропушта и ова шанса, као што смо и многе друге шансе пропустили. СДИ у нашу земљу долазе све мање због рецесије у ЕУ, због слабих институција у нашој земљи, али и због промашеног и погрешног модела привлачења СДИ јефтином радном снагом. Наша радна снага је престала да буде јефтина, а није постала способнија и потенцијално продуктивнија. Отуда се затварају и повлаче фабрике које су раније дошле уз субвенције и таквих нових инвестиција ће бити све мање. Нормално би било да домаће приватне инвестиције буду основа привредног развоја земље.

Код нас су, међутим, често присутна приватна правна лица која једино знање и компетенцију имају у добијању послова са државом на нетранспарентан начин. Таква предузећа не могу бити носиоци инвестиција и развоја, јер реално не поседују пословне компетенције за конкурентно пословање на слободном тржишту и за ширење на међународном тржишту

Код нас су, међутим, често присутна приватна правна лица која једино знање и компетенцију имају у добијању послова са државом на нетранспарентан начин. Таква предузећа не могу бити носиоци инвестиција и развоја, јер реално не поседују пословне компетенције за конкурентно пословање на слободном тржишту и за ширење на међународном тржишту. Друга приватна предузећа која поседују компетенције, често су у ситуацији да добијају послове као други или трећи подизвођачи, где је неко претходни и изнад њих задржао профит, а за њих оставио пуко покривање трошкова и ниску акумулацију. Таква предузећа нити имају довољно својих средстава за инвестиције, нити имају довољно добре билансе за екстерно финансирање њиховог раста.

Отуда, домаће приватне инвестиције свакако могу да надоместе мањи прилив страних инвестиција, али не у коруптивном систему који нарушава слободу тржишта и у условима расточених институција без адекватне и ефикасне правне заштите у пословању предузећа. У привредној историји света није забележен случај постојања динамичне коруптивне државе која обезбеђује распрострањено богатство и благостање сопственом недовољно и неадекватно образованом становништву.

Напротив, богате земље све личе на једна на другу. Оне почивају на јаким институцијама, одсуству корупције и образованом становништву са адекватним знањима и вештинама, где се негују и подстичу одлични универзитети и институти и где су висока издвајања за науку и образовање. Таква друштва, не само да омогућавају релативно богатство својим становницима, већ чине амбијент у коме се радо и квалитетно живи и у које долазе талентовани и високо образовани људи из других земља.

На листима разних међународних институција бележи се кретање Србије ка аутократији уз раст корупције. Да ли мислите да можемо да остварујемо одржив економски напредак у таквим условима?

Не, наравно. Слушајући званичнике наше земље о економским темама, очигледно је да ми немамо никакав развојни модел нити вољу и разумевање о томе шта је потребно за реалан, виши и одржив привредни раст. У обиљу неистина, заблуда, незнања и олако датих обећања коме сведочимо годинама уназад, не види се било каква реална развојна визија. Оно што, међутим, видимо су огромне и нарасле социјалне разлике, континуирани апсолутни прираст јавног дуга и све лошије позиције Србије на међународним листама које прате ниво корупције. Постојећи „развојни модел“ је довео нашу земљу у позицију да из ње сваке године одлази велики број људи, а повлаче се и затварају своје фабрике инвеститори који су раније дошли.

Нема простора за раст и развој у земљи из које одлазе и рад и капитал. „Економске политике“ које се годинама уназад спроводе базирају се на фиксном девизном курсу, одсуству раста продуктивности и расту плата. У таквим условима све што се производи у Србији постаје све скупље у односу на оно што се производи ван Србије. И зато одлазе фабрике, зато се просипа млеко, зато се увози месо…Већ неколико година уназад указивао сам да то води у стагнацију, раст дефицита у платном билансу и додатни раст јавног дуга и распродају националне имовине странцима. На таквим основама и у амбијенту ослабљених и заробљених институција, нема одрживог економског напретка. Упркос обимним активностима на изградњи и реализацији пројекта ЕXПО, прошле године смо планирали привредни раст од четири, а остварили смо два одсто. Видећемо шта ће бити ове године.

Народна банка држи девизни курс стабилним последњих десетак година, како они напомињу, интервенцијама због дневних осцилација курса. При томе смо имали већи део тог времена заправо апрецијацијске притиске. Крајем прошле године и почетком ове године, то се променило. Шта нас чека уколико и даље будемо имали стабилан курс, а при томе раст одлива капитала по основу СДИ и истовремено слабији прилив СДИ, ако се настави тренд из прошле године?

Апрецијацијски притисци из претходних десетак година били су последица „јефтиног новца“ на међународном тржишту. Подсетимо се, Европска централна банка од 2015. месечно је „штампала“ у просеку од 60 до 80 милијарди евра. Отуда су ти апрецијацијски притисци били сасвим очекивани и свакако нису били последица раста конкурентности наше привреде.

Подсетимо се, све земље Централне и Источне Европе имају суфицит у текућем делу платног биланса. Србија ни изблиза није отклонила свој дефицит, нити је он на путу смањивања. Отуда је требало свима да буде јасно, да ти апрецијацијски притисци који су се јавили у послењих десетак година немају везе са квалитетом наше привреде, већ са спољним факторима на које ми немамо утицаја. Истовремено, није се смело допустити јачање динара, ни номинално ни реално. Номинално се десило 2017. године са 124 на 117,5 динара, а реално јачање се дешава већ годинама уназад када имамо фиксни курс и вишу инфлацију у Србији од инфлације у еурозони.

Ако Србија жели да истрајава на политици фиксног курса, то захтева да се остали параметри понашања државе томе прилагоде. Никакво повећање плата без раста продуктивности, и обуздавање инфлације на ниво у ЕУ, су кључне претпоставке одрживости фиксног курса.

Реално јачање динара није требало допуштати без раста продуктивности, јер је то директно смањивало способност наше привреде да извози и конкурише страним произвођачима на домаћем тржишту. Посебно је штетно било допустити номиналну апрецијацију 2017. За тим није било никакве потребе, а штете од тога су остале до данас. Због тога се, поред осталог, данас троши више девизних резерви на одбрану фиксног курса. Ако Србија жели да истрајава на политици фиксног курса, то захтева да се остали параметри понашања државе томе прилагоде. Никакво повећање плата без раста продуктивности, и обуздавање инфлације на ниво у ЕУ, су кључне претпоставке одрживости фиксног курса.

Уз то, инвестиције које се изводе у земљи треба да буду у иновативне гране и предузећа са високом технологијом и производима и услугама високо позиционираним на ланцу вредности које су способне за битно подизање продуктивности у нашој привреди. За то је потребно понудити на тржишту рада становнике са високим квалификацијама и вештинама. И поново се враћамо на тезу да је образовање и наука основна развојна полуга за достизање богатих земаља, а ми смо по издвајању из буџета на ове намене на европском дну.

Ви сте један од аутора анализе економске исплативости пројекта Јадар, односно копања и прераде литијума. У анализи сте дали калкулације према којима су приходи за државу јако скромни. Истовремено имамо и ширење рудника бакра на истоку земље и бројна истраживања других руда. Како вам изгледа ова рударска експанзија? Да ли то може бити генератор економског раста у наредним годинама?

Вађење руде тј. експлоатација природног блага неке земље је легитимна економска активност. Оно што је важно имати у виду су економске и еколошке последице тих потенцијалних активности, као и последице на здравље запослених. Ако се природна блага већ експлоатишу потребно је да се то одвија на начин да од те експлоатације пре свега има користи за нашу државу и наше грађане.

Деценије и стотине година експлоатације рудних блага замаља у развоју од стране иностраних компанија, видимо јасно, нису донеле просперитет локалном становништву. Такође су јасно видљиве последице те експлоатације у смислу еколошке загађености и нарушавања здравља људи. Истовремено видимо да развијене земље света, често затварају своје руднике, али и да се експлоатацијом природних блага баве уз ангажовање државних предузећа (нпр. Норвешка) са много већим позитивним ефектима за локалну државу и становништво.

Укратко, са „рударском експанзијом“ треба бити врло опрезан, посебно са доделом наших природних блага страним компанијама. Верујем да би јавна расправа о овом питању била врло корисна. Пуко рударење страних компанија, са често страним запосленима и извоз непрерађене руде, како се сада дешава на неким местима у Србији, има маргиналне економске корисности за нашу државу и грађане.

Како гледате на однос власти према универзитетима? Делује као да су им факултети главни политички противник тренутно? Да ли је могућ економски и друштвени напредак у таквим околностима?

Државни универзитети и институти се морају неговати и развијати, боље финансирати и унапређивати, уз јачање њихове аутономије, да би одиграли своју кључну просветну и научну улогу у стварању и развијању друштва базираног на знању. Знање је неспорно основна развојна полуга која доводи до раста конкурентности привреде и увећања богатства и благостања у земљи.

Свако ко учи друге и преноси знање је од посебног значаја за свако друштво. А они који та знања стичу, ученици и студенти, су нарочита вредност и будућност земље од којих зависи судбина друштва у деценијама које долазе. Око тога мора постојати консензус на свим нивоима у једној заједници. Ово би природно и нарочито морао да зна, и у сладу са тим да поступа, сваки званичник, а посебно онај који се бави политиком.

(Данас)