Даница Грујичић у интервјуу за „Данас“: Ова генерација младих је као она која је 1914. бранила Србију. Ономе ко уништава Апотеку Београд треба судити као највећем издајнику

„Ако волите земљу у којој живите, ако волите свој народ и ако вам је стало да се ова земља развија, а ова земља се може развијати само ако млади у њој остану. Ми имамо ситуацију да се појавила, неким чудом, једна генерација младих људи која одговара оној генерацији која се враћала из печалбе 1914. да брани Србију. Ми ако ту генерацију сада изгубимо, нас неће бити. Србије неће бити. Ово је бити или не бити за Србију“, истиче Даница Грујичић у уживо урађеном интервјуу за Данас.

Некадашња министарка здравља говорила је о онколошком систему у Србији и актуелној друштвено-политичкој ситуацији у земљи.

Шта сматрате да је Ваш највећи допринос као некадашње министарке здравља?

– Офлејбл (офф-лабел), могућност ординирања лекова. Могућност да пацијент добије оно што је за њега у том тренутку најбоље, без обзира да ли је тај лек регистрован за његову болест или не. И оно што ме одушевљава су моје колеге којима је то значајно, јер не би могли да дају лекове или би имали проблеме са породицама пацијената. Мени је објашњавано да то захтева промену читавог закона, а на крају се испоставило да је потребно само један члан унети у правилник.

Сматрате ли да сте могли више да допринесете као министарка здравља?

– Мој тим је много тога урадио, али је наше време у Министарству здравља било кратко. Нисам ја била четири године, већ практично шест месеци, формално годину дана. Успели смо да направимо план и програм амбуланти опште праксе практично за целу централну Србију. Пројектна јединица Министарства здравља обишла је све јединице, остао је само Мачвански регион, затим све домове здравља у околини Београда. Такође, добили смо Закон о медицинској документацији, на који се поносим, ако га у међувремену нису променили.

По том закону све ИТ фирме које праве софтвере за здравство морају да дају кључ за софтвер и њима се забрањује приступ подацима. Такође, данас када реч може да се претвори у текст, мислили смо да применимо у амбулантама софтвер који говор претвара у писани документ и да доктор, док прегледа пацијента, заправо диктира свој налаз, да не би куцао. Све то може, не одједном, али постепено.

Зашто то није приоритет?

– За кога приоритет? То је приоритет за докторе који знају медицину. Ко нам седи у министарствима? То су неупотребљиви људи. Од триста људи који седе у Министарству здравља, пет да вреди, да ли можете на њих да рачунате?

Када сте престали да подржавате СНС често сте наглашавали у медијима да сте преварени, апропо тога, ипак, видимо Ваше колеге који улазе у СНС, имамо пример Ђура Мацута. Како видите његову улогу премијера?

– Он је човек који има своју личну карту, одговара за своје поступке. Бојим се да неки људи не схватају политички тренутак у ком се налазимо. Његов избор је ако жели да буде премијер или жели да уђе у СНС. Ја сам у старту рекла да не желим да уђем ни у какву партију, али сам хтела да их подржим због оног доброг што су урадили.

Шта је било добро што су урадили?

– Ми имамо сада три пута више апарата за зрачење него што смо имали пре неколико година, многи лекови су стављени на листу који су били недоступни пацијентима и много се брже стављају на листу. С друге стране, многе су болнице реновиране, сад да ли имају употребну дозволу или не, немојте мене то питати, то нека грађевинари завршавају међусобно. Коначно је завршена и прва фаза Клиничког центра који је стајао као руина. Оно због чега сам сад изразито против овог режима је покушај да се државни универзитети уруше, а то они покушавају сада да ураде. Најбољи пример је мој факултет. Председавајући савета, непостојећа функција, незаконито смењивање деканке. Жена са којом би се свака држава поносила као научником, медицинаром, као човеком који има идеју како водити у позитивном смислу факултет.

Недавно сте позвали одређене посланике СНС-а да оснују своју посланичку групу. Да ли сте у међувремену добили одговор од њих?

– Од неколико. Не бих желела да наводим њихова имена. Знала сам да они неће имати снаге да то ураде. Знају они тачно коме сам се ја обратила. Можда их више никад неће изабрати за посланике. То су људи који живе нормалним животима, ниједна од тих жена које сам прозвала не изгледа као старлета, то су мајке, неке су сад и баке, њих је било негде четрдесетак. Неколико њих ми се јавило мејлом. Мислим да им није било лако да гласају за Генералштаб, јер знам њихова људска опредељења и апсолутно сматрам да су у души били против.

Је л очекујете неког Вашег колегу на студенској листи?

– Ја се надам да да.

На недавно одржаној конференцији под називом „Оба крила здрава била“ саопштен је податак да је Србија на 1. месту по смртности, а на 18. месту по учесталости обољевања од рака у Европи? Шта је кључна промена која би могла да допринесе побољшању ове статистике?

– Реорганизација здравствене службе. Задатак раног откривања, превенције и здравственог образовања становништва јесте задатак примарне здравствене заштите. Моје колеге које раде у примарној здравственој заштити су потуно онемогућене да то раде, јер имају обавезу да дневно прегледају тридесеторо људи да би добили плату. Мисим да је то велика неправда, а с друге стране је питање шта они имају на располагању од опреме. Такође, маса тих људи који раде у примарној здравственој заштити нису ни мотивисани, а друго, не могу јер немају ни чиме. Када имате читаву палету апарата којом можете нешто да урадите то је једно, а када имате стетоскоп и мерач пристиска, шта друго и да очекујете.

Какву улогу има држава у унапређивању онколошког система у Србији?

– Апсолутно одлучујућу. Пре свега потребно је вратити поверење у медицину засновану на доказима, односно вратити поверење у лекаре. Убеђена сам да када бисмо потпуно реорганизовали здравствену заштиту, апсолутно бисмо прво у онкологији добили резултате, јер бисмо почели да откривамо у првој фази болести.

Шта су најчешћи разлози због којих Србија заостаје за другим земљама? Да ли је у питању здравствена култура грађана, здравствени систем, касно дијагностиковање или нешто друго?

– Животна средина, то је број један. Увек имате два разлога зашто настаје било која болест, једно је генетика и наслеђе, а друго је животна средина. Морам да споменем НАТО, ’99. године код нас јесте направљен експеримент, јер није случајност да је смртност од малигних болести највећа на Балкану. На првом месту смо углавном ми из Србије, а на другом месту је најчешће или Хрватска, или Мађарска, или Црна Гора. Значи, нешто се ту десило на Балкану што се није десило у другим деловима Европе.

Како би искуства других земаља могла да се примене код нас?

– Нису ни друге земље много боље. Свуда се образованији свет редовно контролише и проналазе се различите врсте карцинома у почетној фази. Мислим да је оно што је урадио и Брисел, али и САД, односно њихова осигуравајућа друштва, једноставно обесмишљавањем посла лекара опште праксе много је допринело томе да се људи касно јављају. С друге стране, имамо животну средину. Такође, људи се све више окрећу природним лековима. Фармацеутска инспекција у Србији мора да има бар сто људи који ће контролистати сваки лек. Затим, морају да се контролишу апотеке. Апотеке су постале продавнице.

Ретко где имате фармацеута, иако по закону свака апотека мора да има фармацеута. Опет се враћам на примарну здравствену заштиту, у свакој амбуланти мора да постоји апотека која има оне лекове који се најчешће користе. И ови сада покушаји да се уништи Апотека Београд, то ко уради њему треба судити као највећем издајнику. Последњих 25 година, само по негде, где су се на челу општина налазили ипак људи који су из медицинске струке, ту су успеле да опстану апотеке. Зашто апотеке пропадају? Зато што добављачи отварају своје приватне апотеке, којима су лекови јефтинији, и Републички фонд за здравствено осигурање, који набавља за апотеке то дозвољава.

Како то може да се спречи?

– Нажалост, само променом власти, на миран начин, изборима.

Недавно сте спомињали нуклеарну медицину и њену улогу у лечењу малигних болести. Које су њене најважније предности у односу на друге терапије?

– Нуклерана медицина се код нас углавном користи за дијагностику. Институт за онкологију и радиологију Србије, и мислим УКЦ у Крагујевцу, има дневну болницу за терапију. Ми лечимо карциноме штитасте жлезде, одређаних врста неуроендокриних тумора. Нуклеарна медицина омогућава да се спроведе унутрашње зрачење, да достављањем биолошких лекова заједно са радиофармаком истовремено имате и ефекат биологије и зрачења у толикој дози којој споља не можете да спроведете. С друге стране, то је зрачење које може да се понови више пута.

Нуклеарна медицина је већ доступна у Србији?

– Доступна је, али само за одређене врсте. Мали је број тумора у којима ми дајемо терапијске дозе радиофармака. Прво ми морамо да имамо наш циклотрон који ће да производи радиофармаке. Већ 20 година стоји започет пројекат у Винчи, идеја јесте да постоји један мањи у Клиничком центру где ће бити произведени радионуклиди кратког времена полураспада. Винча би могла да буде дистрибутер радиофармака дужег времена полураспада за целу Србију, па и регион. Нама би било потребно да се комплетна Винча обнови, што мислим да би био предуслов да се заустави одлазак наших младих и талентовани људи, електроинжењера, физичара, нуклеарних физичара, физикохемичара и осталих.

Да ли тренутно имамо кадар који је оспособљен за такав процес и колико је важно усавршавање лекара за нове технологије?

– Мора све да се промени. Прво настава на медицинским факултетима мора потпуно да се реконструише, друго начин вођења специјализација такође мора да се мења. Лекарима опште праксе треба омогућити да унутар десет година сви буду специјалисти. Сада добијате специјалзацију на основу тога да ли сте симпатични директору или не, а да не говорим да ли сте члан партије или нисте, што је потпуно сумануто. Програм наставе на Медицинском факултету, програм специјализација, све мора да се мења и да се не заборави да ми на Медицинском факултету образујемо лекара опште праксе.

Где је ту направљан пропуст?

– У организацији. Уопште у друштву се све дуго вуче по инерцији и мора да се појави једноставно нека екипа која ће то да пресече, али та екипа мора да зна добро медицину и мора да зна шта је циј. Циљ је образовање становништва, превенција, рано откривање болести. То је тријада која је апсолутно неопходана.

Како се може решити недостатак опреме у мањим срединама?

– Држава мора да купи опрему. Ако ћемо да отварамо амбуланте по селима који су по 30 километара далеко од болнице, прво ти лекари који ту раде морају да знају да ставе шав, да одраде рану, да реанимирају пацијента, да ураде ЕКГ и све остало.

(Данас)