Данас: Изградња „Ђердапа 3“ - Зашто су Американци заинтересовани за овај пројекат и шта би Србија добила, а шта изгубила?

 Јавни позив Министарства рударства и енергетике намењен америчким компанијама које су заинтересоване за изградњу Реверзибилне хидроелектране „Ђердап 3“, а који је објављен на сајту Амбасаде Сједињених Америчких Држава (САД), поново је бацио светло на пројекат стар готово пола века.

Рок за јављање на јавни позив истекао је 25. јуна, а према речима министарке рударства и енергетике Дубравке Ђедовић Хандановић, шест америчких компанија показало је интересовање за изградњу „Ђердапа 3“.

Нема сумње да је актуелна власт одлучила да изградњу ове хидроелектране препусти Американцима.

То је, донекле, постало јасно још у августу 2022. године, када се бивша министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић састала са председником америчке компаније „Бехтел“ Стјуартом Џонсом.

Он је тада изјавио да је „Бехтел“ заинтересован да детаљније сагледа могућности за сарадњу са Србијом у области енергетике, између осталог и кроз финансирање претходне студије изводљивости за пројекат РХЕ „Ђердап 3“.

Након тога, ова америчка компанија је о свом трошку израдила претходну студију оправданости за „Ђердап 3“, међутим, тај документ није јавно објављен и није јасно шта је студија показала. Студија је завршена током 2024. године.

Све што јавност зна о студији сазнала је кроз саопштења и изјаве представника Министарства рударства и енергетике.

На основу тих информација познато је да је анализирано више варијанти инсталисане снаге (1.200 МW, 1.800 МW и 2.400 МW), али и карактер балансне снаге.

Изградња ове хидроелектране зависиће и од румунске сагласности, а тамошњи званичници су пре неколико година изразили забринутост да би „Ђердап 3“ могао да угрози рад „Ђердапа 1“ и „Ђердапа 2“.

Међутим, из Министарства су тврдили да су претходна студија оправданости, заједно са хидролошком студијом, показале да је укупни годишњи утицај „Ђердапа 3“ позитиван на производњу електричне енергије „Ђердапа 1“ и „Ђердапа 2“.

Круна препуштања изградње „Ђердапа 3“ Американцима било је потписивање Споразума о стратешкој сарадњи у области енергетике, који су у септембру 2024. године потписали министар спољних послова Србије Марко Ђурић и подсекретар за економски раст, енергетику и животну средину Хозе Фернандез.

Шта пише у документу?

„Овај споразум ће проширити могућности америчких компанија да улажу у енергетски сектор Србије, укључујући промовисање америчких инвестиција које ће ојачати стратешко партнерство САД и Србије“, писало је у објави Стејт департмента након потписивања споразума.

До сада се, када је реч о припреми пројекта „Ђердап 3“, одвијало баш како је предвиђено документом.

Србија је основала Радну групу. Доставила је САД јавни позив у сврху обавештавања компанија из САД које су заинтересоване да конкуришу за пројекат. И САД је тај позив објавио. Све како је наведено у споразуму.

Међутим, највећу пажњу привлачи реченица са почетка Споразума у којој се наводи да „ова сарадња може да игра виталну улогу у унапређењу сигурности снабдевања Србије енергијом, истовремено обезбеђујући значајне додатне користи за енергетску безбедност Сједињених Држава„.

Поставља се питање да ли то значи да ће САД бити власник ове хидроелектране, чиме би ојачале своје присуство у енергетском сектору Србије које је тренутно под утицајем Русије и Кине, или је циљ споразума пре свега да америчке компаније учествују у њеној изградњи.

Још један важан део документа јесте да „Србија ослобађа од пореза на додату вредност и царине трансакције извршене у вези са Пројектима“.

Отворена питања

На сајту ЕПС-а наводи се да изградњом електрана „Ђердап 1“ и „Ђердап 2“ хидропотенцијал Дунава није исцрпљен, већ да постоји план да се изгради хидроелектрана „Ђердап 3“. Тај план јавио се осамдесетих година прошлог века, када је завршена изградња „Ђердапа 2“.

Године 2010. урађена је Анализа оправданости изградње РХЕ „Ђердап 3“ за прву фазу и тада је установљено да би се ова хидроелектрана градила 13 година, а да би њена вредност за све три фазе износила укупно око 1,4 милијарде евра. Последња цифра која се сада спомиње била је око 2,6 милијарде евра.

Многи енергетски стручњаци указују да су реверзибилне хидроелектране важне како због енергетске сигурности, тако и због развоја тржишта обновљивих извора енергије и балансирања система.

И док је изградња „Бистрице“ у правном, техничком и еколошком смислу изводљивија, али и јефтинија, то се не може рећи за „Ђердап 3“, пред којим стоје поједина отворена питања.

Пре свега:

Ко ће бити власник РХЕ „Ђердап 3“?

Ко ће финансирати изградњу овог пројекта?

Да ли америчке компаније имају искуства у изградњи реверзибилних хидроелектрана?

Да ли ће Румуни прихватити изградњу овог пројекта?

Колико би изградња ове хидроелектране уништила и изменила крајолик Националног парка „Ђердап“ и које су биљне и животињске врсте у опасности?

Колико би „Ђердап 3“ био отпоран на климатске промене, пре свега суше и каква ће бити хидролошка ситуација у наредних 50 до 100 година на Дунаву?

И најважније питање јесте: Да ли би било оправдано да Србија жртвује део Националног парка „Ђердап“ уколико будемо били сигурни да ће нам „Ђердап 3“ обезбедити енергетску сигурност у наредних 50 година и заменити добар део термоелектрана које морају да се угасе, обезбедити енергетску независност и мањи увоз, омогућити повраћај инвестиције у разумном року и донети грађанима корист у смислу ниже цене струје?

Аргументи „ЗА“ и „ПРОТИВ“: Шта кажу енергетски стручњаци?

„Ја не бих секунд размишљао, донео бих одлуку да“, одговор је енергетског стручњака Слободана Ружића на ово питање Данаса.

Према његовим речима, питање енергије, односно изградње „Ђердапа 3“, питање је живота.

„Ми морамо обезбедити, као што су нама наши очеви и дедови обезбедили 50 или 70 година мирног развоја, и ми морамо то нашој деци да обезбедимо. Та енергија је неопходна, ми немамо десет других алтернатива и да видимо шта бисмо могли, па да између тога бирамо нешто“, истиче Ружић.

Он указује да Србија нема других извора из којих би могла да производи енергију када се рударски басени у Колубари и Костолцу исцрпе.

„Они се ближе крају и будућим генерацијама у нашој земљи енергија ће бити питање опстанка, живота, а ми ‘Ђердапом 3’ можемо добрим делом да надокнадимо тај недостатак угља који ће се појавити“, сматра Ружић.

Такође, наш саговорник указује да би соларне и ветроелектране могле да раде, неопходно је велико складиште енергије, а то је, према његовим речима, једино РХЕ „Ђердап 3“.

„Ја не бих часио часа да донесем такву одлуку, нити бих уопште оклевао, без обзира на национални парк, јер је то секундарно питање. Нећемо имати од чега да живимо, неће народ имати од чега да живи овде ако не будемо имали енергију“, наглашава Ружић.

Климатске промене последњих година доносе све чешће суше, па чак и на Дунаву. На питање да ли би суше могле да угрозе рад „Ђердапа 3“, Ружић одговара да се суше јављају у циклусима.

„Када су велике суше, онда углавном реверзибилне хидроелектране не пумпају. Али суше се јављају у циклусима. Имамо циклусе од по 12 година у којима се смењују хидролошки повољне и неповољне године. Значи, биће година када ће свака хидроелектрана радити мање и биће година када ће радити више“, наводи Ружић.

Он објашњава да је поента у томе што се у сушним годинама производња енергије може одложити за период када је потрошња већа.

„Дакле, РХЕ неће појести воду, она омогућава флексибилност да производњу одлаже из периода када привреди и становништву није неопходна у период када им је јако неопходна. Ноћ је такав период када се значајно мање троши енергије, тада може да се пумпа без обзира што су мањи дотоци, а када дође јутарњи или поподневни шпиц, тада може да се пусти вода из РХЕ и да се произведе оно што је неопходно. РХЕ омогућава флексибилност“, указује Ружић.

Румунска страна страхује да би „Ђердап 3“ могао да угрози рад „Ђердапа 1“ и „Ђердапа 2“, а Ружић каже да је то делимично тачно.

„То је делимично тачно. Дакле, тачно је да ће ‘Ђердап 3’ бити узводно и тачно је да ће у периодима када РХЕ буде пумпала воду остајати мање воде за производњу у том тренутку, али та вода неће нестати. Она ће већ за четири, шест или 16 сати, зависно од тога када буде потребнија и скупља на берзи, производити и вратити ту воду. Не само да ће производити у ‘Ђердапу 3’, него ће додатно ту воду пропустити и кроз ‘Ђердап 1’ и ‘Ђердап 2’“, објашњава Ружић.

Како наводи, „Ђердап 3“ утицао би на промену динамике производње „Ђердапа 1“ и „Ђердапа 2“, али не и на укупну производњу тих електрана. Додаје да се у тим електранама неће произвести ниједан киловат-сат мање.

Када је реч о сарадњи са Америком на овом пројекту, на питање да ли је Србија одабрала доброг партнера или постоји земља која је боља у изградњи реверзибилних хидроелектрана, Ружић одговара да је технологија изградње РХЕ добро позната и комерцијално доступна, те да свака земља са развијеном енергетиком може успешно да изгради такав објекат.

„Јапан је, на пример, изванредан, они су нам радили Бајину Башту. Америка апсолутно влада том технологијом, може то да уради. Руси су нам радили Ђердап 1, они такође имају технологију да то ураде“, наводи Ружић.

Додаје да му нимало не смета да „Ђердап 3“ граде Американци, али да му смета унапред одабрани стратешки партнер, чиме се искључује конкуренција.

„Мислим да то није паметно, али претпостављам да је то из неких других стратешко-политичких разлога учињено. Дакле, када бих гледао само изградњу тог објекта, отворио бих тендер за све заинтересоване који су до сада изградили пет или десет РХЕ и тражио најповољнију технологију и понуду“, наглашава Ружић.

Истиче да нема никакве сумње да Американци могу да изграде „Ђердап 3“, али сумња да би цена могла да буде превисока уколико буду једини понуђачи.

Енергетски стручњак Никола Рајаковић на питање који су аргументи за изградњу „Ђердапа 3“ наводи да су то, пре свега, енергетски аргументи.

То значи да би Србија изградњом „Ђердапа 3“ добила моћан енергетски објекат, чије би две акумулације, капацитета око 500 ГWх, могле да покрију седмодневну потрошњу електричне енергије у Србији, указује Рајаковић.

Други разлог који наводи јесте зелена транзиција, односно удаљавање од угља кроз изградњу ветроелектрана и соларних електрана.

„Требало би соларне и ветроелектране да градимо далеко интензивније како бисмо декарбонизовали наш систем. Оне ће пуно производити, али имају варијабилну производњу. Ту варијабилну производњу неко мора да балансира, а тај неко идеалан за те дуже временске периоде јесте РХЕ“, наводи Рајаковић за Данас.

Трећи аргумент, како истиче, економско-финансијске је природе.

„Таква једна реверзибилна хидроелектрана има ту могућност, ми то зовемо арбитража, а то значи купи јефтино, продај скупо. Значи, они ће моћи да пуне та језера у периодима када је јефтина електрична енергија у Европи, а да их празне када је јако скупа. Само оптимална експлоатација тога носи огромне позитивне ефекте, које су наравно препознали ови велики играчи, Американци. Не би они дошли овде и Трампова политика никада не би стигла овде да се ту не види огромна зарада“, наглашава Рајаковић.

Додаје да је то пројекат који ће се, према његовом мишљењу, и те како исплатити, уколико га не оптерете превелики трошкови изградње.

Као аргументе о којима се мора размишљати, Рајаковић пре свега наводи утицај на „Ђердап 1“ и „Ђердап 2“, указујући да би и тај проблем могао да буде решен ако постоји добра воља, пре свега политичка.

„И зато опет мислим да без Американаца то не би могло да се уради. Можда, да кажем, и нажалост, али је тако“, каже Рајаковић.

Према његовим речима, најбоље би било да Србија сама гради овај пројекат, да се договори са Румунијом и да сама финансира инвестицију. „Али то је моја визија, то није реалност“, каже Рајаковић.

Друга ствар коју би требало размотрити јесте еколошки аспект, наводи наш саговорник. Истиче да се мора веома пажљиво проценити утицај на животну средину како се, правећи једно добро, не би направило нешто лошије. Додаје да ће овај пројекат свакако имати утицај на животну средину.

Следеће најважније околности које треба сагледати, додаје Рајаковић, јесте какав ће бити финансијски аранжман, ко ће бити власник и шта ће то значити за будућност Србије.

„Уз ‘Ђердап 3’ и ‘Бистрицу’, и са већ постојећом ‘Бајином Баштом’, ми ћемо имати три моћне реверзибилне хидроелектране. У том случају били бисмо озбиљан европски играч и не бисмо имали ниједан проблем да интегришемо гигавате и гигавате ветра и солара“, истиче Рајаковић.

Ђердап 3 или нуклеарна електрана?

На питање да ли је за Србију боље да изгради „Ђердап 3“ или нуклеарну електрану, Рајаковић одговара да предност даје „Ђердапу 3“.

„’Ђердап 3′, у крајњој линији, уз ове наше реверзибилне хидроелектране и ако буде водоника, можда може да омогући да прођемо без нуклеарне електране. Нисам ја против нуклеарне, али ако Србија може да изгради такав систем, енергетски бисмо били много независнији него са нуклеарком“, сматра Рајаковић.

Указује да би Србија изградњом нуклеарне електране поново зависила од произвођача опреме, увоза уранијума, али и од тога ко ће збрињавати радиоактивни отпад.

Како би изгледао Ђердап 3?

У јавном позиву америчким компанијама наведено је да је Србија препознала пројекат РХЕ Ђердап 3 као пројекат од стратешког значаја за енергетску безбедност, стабилност електроенергетског система и интеграцију обновљивих извора енергије великог капацитета.

Пројекат РХЕ Ђердап 3 представља сложен реверзибилни хидроенергетски систем, пројектован да обезбеди флексибилност и стабилност електроенергетског система складиштењем електричне енергије у периодима смањене потрошње и њеним враћањем у систем у периодима повећане потрошње.

Планирано је да се пројекат реализује у источној Србији, узводно од Хидроелектране Ђердап 1, на делу тока реке Дунав који представља државну границу између Републике Србије и Румуније.

Конципиран је као отворени хидроенергетски систем који повезује реку Дунав са једним или више горњих акумулационих језера, смештених у планинском масиву Северног Кучаја, на десној обали Дунава.

Главне компоненте пројекта обухватаће горње акумулације Песача и Бродица, бране и пратеће хидротехничке објекте, систем доводних и одводних тунела, подземну или површинску машинску зграду са пумпно-турбинским агрегатима, као и пратећу електромеханичку, хидромашинску и електроенергетску инфраструктуру, укључујући прикључење на преносни електроенергетски систем.

Пројекат је у почетној фази разматран кроз више варијанти инсталисане снаге и режима рада, укључујући дневно и сезонско складиштење електричне енергије.

Коначна конфигурација постројења, број агрегата, инсталисана снага и запремина акумулационих језера биће дефинисани у наредној фази развоја пројекта, израдом Студије изводљивости и ФЕЕД документације (Фронт-Енд Енгинееринг Десигн – основни инжењерски пројекат), у складу са техничким, еколошким и регулаторним захтевима.

(Данас)