Данас: Има ли места паници коју званичници уносе око ЕУ забране увоза руског гаса?

 Уредба Савета Европске уније (ЕУ) о укидању увоза руског гаса до краја 2027. године, иако није званична док је не усвоји и Европски парламент, изазвала је забринутост у Србији да би наша земља већ од 1. јануара следеће године могла да остане без руског гаса.

Српски државни званичници су одмах након усвајања ове уредбе саопштили, а мало и изазвали панику, да је Србија „у безизлазној ситуацији“, јер због нових мера ЕУ, Бугарска неће дозволити проток руског гаса ка Србији.

Међутим, уколико се детаљније прочита уредба Савета ЕУ, може се закључити да би Србија могла имати могућност увоза руског гаса преко Турског тока, барем до 1. јануара 2028. године.

Тако уредбу тумаче и саговорници Данаса који кажу да у уредби не пише да се забрањује транзит руског гаса, већ да је битно да он не заврши у земљама чланицама ЕУ.

У тексту уредбе заправо се наводи да ће бити „уведени додатни механизми надзора и обавештавања како би се спречио улазак руског гаса у ЕУ под изговором транзита (тј. у случајевима када гас пролази кроз територију ЕУ ка некој другој дестинацији, без уласка на тржиште ЕУ)“.

Ова реченица не значи да се транзит руског гаса забрањује (у конкретном случају са Србијом транзит руског гаса кроз Бугарску Турским током), већ да ће бити подложан додатном надзору, како не би завршио у чланицама ЕУ.

Саговорници Данаса указују да би Бугарска могла да затвори транзит руског гаса ка Србији, али да би Србија у том случају могла да тужи Бугарску, јер се та земља одређеним уговорима обавезала да ће омогућити транзит руског гаса.

Већи би проблем могао бити да ли ће се Русији исплатити да продаје гас Србији и Босни и Херцеговини, ако са Турског тока испадну Мађарска и Словачка, јер, како наводе наши саговорници, гасовод се не исплати ако нема довољну количину протока.

Такође, према тексту одлуке, Савет задужује Европску комисију да састави листу изузетих земаља у року од пет дана од ступања на снагу уредбе, тачније оних земаља за које би нагла забрана увоза руског гаса значила велику енергетску претњу.

Наши саговорници указују да би се на том списку могле наћи Србија и БиХ, али вероватно и Мађарска и Словачка, које такође немају други начин набавке гаса осим руских гасовода.

„Србија би од Бугарске могла да тражи одштету“

Економски аналитичар Богдан Петровић каже за Данас да се из уредбе Савета ЕУ може закључити да Србија није директно угрожена, јер има важећи уговор с Русијом, али упозорава да би проблеми могли да наступе касније.

„Пошто имамо уговор са Русијом, продужење тог уговора би могло да се подведе под постојећи аранжман, тако да ове зиме нећемо ући у проблем. Вероватно ћемо ући у проблем нешто касније“, сматра Петровић.

Ипак, Петровић види простор за потенцијално позитивне сценарије, наводећи да постоји могућност да се до краја године дође до некаквог споразума око окончања рата у Украјини.

„Ако би до тога дошло, цела ситуација би се могла релаксирати. То је једна од могућности како би се ствари могле разрешити“, каже он.

Међутим, уколико не дође до постизања споразума око окончања рата у Украјини, Петровић додаје да Србија има алтернативне правце снабдевања преко Мађарске и Бугарске, али по знатно вишим ценама.

„Гас који би стизао тим путевима био би 40 одсто скупљи, можда и више. Тиме би престао један јако повољан аранжман који смо имали са Русијом, и то ће се и те како осетити“, објашњава Петровић и додаје да ће Србија морати да плаћа не само тржишну цену гаса, већ и високе транзитне таксе.

Упркос постојању алтернативних рута и течног гаса (ЛНГ), Петровић сматра да ниједна опција тренутно не може да буде повољнија од руског гаса.

„Србија може већ сутра да диверсификује снабдевање и да се одрекне руског гаса, али је питање колико ће то да кошта. Многи су обмањивали јавност говорећи да је лако да се ‘откачимо’ од Руса и да би то било добро. Сад видимо да није проблем да се откачимо – проблем је колико то кошта“, каже он.

Петровић такође истиче да би Европска унија могла да плати високу цену својих одлука.

„Европа ће платити ту високу цену. Ако дође до кризе и хладне зиме, Европска унија ће прва одустати од тих мера“, сматра он.

Осврћући се на тврдње да би Бугарска могла да забрани транзит руског гаса преко своје територије, Петровић наглашава да то није ни правно ни практично једноставно.

„Ако Бугарска забрани транзит гаса, ми имамо право на одштету. Тај транзит гаса је регулисан дугорочним уговорима и неко би морао да плати штету ако се једнострано прекрше. Србија, а вероватно и Гаспром, су се заштитили одређеним уговорима око тог Балканског тока“, каже Петровић.

У тексту уредбе Савета ЕУ пише да ће поједине земље бити изузете од ових мера, а Петровић сматра да би се Србија, али и Босна и Херцеговина, могле наћи на том списку.

„Није само Србија у проблему, већ и БиХ, јер једини гасовод који БиХ има данас је преко Србије. Ни Сарајево неће моћи да се греје ако нема гаса за Србију. Имамо ту срећу да нисмо само ми у питању“, истиче Петровић.

Закључује да се нада да Србија ову „европску будалаштину“ неће плаћати стотинама милиона, можда и пола милијарде, евра годишње више него што је плаћала за трошење увоза гаса до сада.

„Поставља се и питање да ли ће се Русима исплатити да испоручују гас Србији“

Хрватски енергетски аналитичар и уредник портала Енергyпресс.нет Иван Бродић истиче да се уредбом Савета ЕУ транзит руског гаса кроз Бугарску до Србије не забрањује бар до 1. јануара 2028. године, али указује да ове нове одлуке ЕУ ипак могу донети Србији проблеме у вези са снабдевањем.

Нарочито, додаје, ако се узме у обзир да Србија претежно зависи од руских енергената.

„Из Кремља је пре неколико дана стигла вест да ће уговор о снабдевању гасом путем Балканског тока бити продужен до Нове године. Ова информација отвара низ питања у вези са гасним односима са Гаспромом преко Турско-балканског тока. Поставља се питање – ако Гаспром процени да му се више не исплати испоручивати гас по постојећим уговорима, хоће ли наставити да их поштује све до потпуне правне примене одлуке почетком 2028. године. Наиме, гасоводи су исплативи само при одређеним количинама протока гаса“, објашњава Бродић за Данас.

Према његовим речима, питање је и како ће се званични Београд поставити према новонасталој ситуацији – да ли ће, из нужде, морати да се окрене другим правцима снабдевања и по којој цени.

Додаје да остаје и питање зашто званични Београд од првог таласа санкција, па све до деветнаестог, закључно са коначним санкцијама према НИС-у и овом одлуком није учинио готово ништа како би прилагодио енергетски сектор новим околностима на геополитичком и енергетско-тржишном плану.

„А времена је било, готово четири године“, наводи наш саговорник.

Бродић указује да ће Хрватска и њена енергетска инфраструктура имати значајне користи од ове одлуке, како због Јадранског нафтовода, који својим складишним и транспортним капацитетима може бити веома користан за снабдевање нафтом средње и југоисточне Европе, тако и због терминала за течни природни гас који је, након проширења капацитета, достигао обим од шест милијарди кубних метара, што је двоструко више од хрватских потреба.