Чедомир Јовановић: Србија има два и по политичара - Вучића, Дачића и мене

Разлика између мене и остатка опозиције је у томе што они начин за смену Вучића виде у његовом високом притиску, а ја не. Ја се бавим политиком, каже у интервјуу за “Блиц” лидер ЛДП Чедомир Јовановић.

На питање да ли је одлука Либерално-демократске партије о изласку на изборе дефинитивна, збуњено одговара: ”Не, откуд вам то?”

- Немам одговор до краја. Не могу да дозволим да оставим Србију овакву каква је, аутодеструктивна, да је оставим без могућности да разговарамо. Потребна нам је та скупштина, макар и 100 пута луђа од ове.

А шта ћемо с делом јавности који начин да нешто промене виде у бојкоту?

- Они начин за промену виде у нестанку Вучића, и то је кључна разлика између мене и њих. Али ја се бавим политиком, они не. Мени сигурно није највећи проблем Србије “Крушик” и нека мина коју су Руси ископали у Доњецку да би нас компромитовали и направили додатни хаос у Србији. Није Путин случајно рекао: “Црну Гору сам изгубио, Македонија је статива, Србију заборавите” у дану у коме гледамо снимке руске службе ГРУ која вршља по Србији као да је Подмосковље, и тако годинама. Овде имају већи возни парк од БИА. И урадиће нам све што нису стигли у Црној Гори и у Македонији. Јер се и они боре за живот баш као и ми. А проклетство наше генерације је у истини да се и њима и нама свет окренуо на главу, да смо сви у слободном паду и да они коче тако што нас гурају у провалију.

Ако није мина највећи проблем Србије, шта је?

- То што не знамо шта ћемо са собом. Чак и ми који знамо, не знамо како ћемо то да урадимо.

- Тако што морамо да чувамо једни друге. Да чувамо себе. Да говоримо истину. У оваквој поставци Србија неће бити боља ако је предуслов поломити кичму Вучићу, колико год се с њим не слажемо. Моја неслагања с њим су много већа од Ђиласових или од Мариникиних. Она је била његов избор за шефа Одбора за европске интеграције у Скупштини, не ја. То је исти тај Вучић. Ако јој је ваљао 2016, кад ју је изабрао за ту позицију, шта се десило у међувремену? Какав је то она ауторитет у војној индустрији? У овој земљи од 2003. нисмо могли чауру једну да направимо, а да Американци то не знају. Да неко каже да ми продајемо оружје џихадистима и ИСИС-у, па то је лудило.

- Јесте. То питање је стигло на сто због наше неспособности да на њега одговоримо трајно у претходних 20 година. Ако Косово не може у УН, а видимо да не може, где ће? Онда ће у Албанију, па ће за собом повући источну Македонију, па део Црне Горе, па ће овде нека усијана глава рећи “хајде да се спустимо до Куманова” и да узмемо север Црне Горе и да коначно Републику Српску вежемо за себе. Па ће нека мађарска усијана глава да каже - дај да сада решавамо оно што смо чекали 100 година, па да узмемо север Војводине, део Румуније, да кренемо на Словачку. А данас имамо много мање политичког потенцијала него деведесетих и зато је опасније. Погледајте на шта личи политички живот и ко су људи који се у њему појављују.

Када користите квалификације “дилетанти и болиди”, да ли и на себе мислите?

- Важно је шта други мисле о мени... За оне деведесетих сам био клинац, а за ове сад сам слика прошлости која треба да нестане пошто сам још на ногама и дефинитивно сам у праву за све што сам о земљи рекао и у њој урадио. Кажу, треба нова лица да дођу. А кад кандидујем нова лица на београдским изборима, онда она добију хиљаду гласова. Ова земља има два и по политичара - Вучића, Дачића и мене.

- Кажу да је Дачић. Могу и ја, па шта... и Вучић... Ко год да је та половина, само доказује колико смо плитко друштво, потрошен смо народ, готово без потенцијала, од свих што постоје, ми Срби ниједну пристојну партију не можемо да саставимо, па вратове себи ломимо јер ни за шта друго и не знамо.

- Немам проблем што су они моји политички противници. Имам проблем што је ту толико глупости, незнања и неодговорности. Да ви чекате Вучића испред РТС-а и да му вичете “п*здо, Косово си изд’о”. Шта хоће Ђилас? Хоће рат? Ја нећу.

- Чеда је наркоман, Чеда је Шиптар, Чеда је усташа, Чеда је лопов... Је л’ тако?

- Нисам ни истомишљеник, али покушавам да разумем то што ради и мислим да засад нисам погрешио.

- Како кад... Увек онда када због хаоса од ситуације није добро ни њему ни мени. Недавно сам му рекао да је невиђени диктатор. Био сам на свадби ћерке Наташе Мићић када је он отворио источни крак ауто-пута а да ни на једној насловној страни није била та вест. Као што сам га позвао дан касније, када се вратио из Охрида, после “малог шенгена” и рекао му да је супер што наводно његови медији одузимају Србима право да га чују док поред Раме и Заева говори да је то најпаметнија идеја иза које је стао. Одговорио је резигнирано: „Само ти то примећујеш”. Нисам његов истомишљеник. Зашто сам ја било коме потребан? Шта он то може да очекује од мене? Гласове у Скупштини? Па моји посланици су Жарко Кораћ, Наташа Мићић и Ненад Милић. Ко луд може да помисли да су то људи с којима може да се манипулише?

- У тренутку када Вучић потписује “мали шенген”, а не лупета о Карлобагу, Карловцу, Вировитици и Огулину, мени је нормално да подржим њега, а не оне који га чекају испред РТС са поруком “Вучићу пиз*о, Косово си издао” и “Косово је Србија”. Па где су преспавали све те ратове? У томе што они раде нема никакве политике. Када је пропао референдум у Македонији пре годину дана, Вучић је из Москве поручио да треба поштовати вољу народа, а ја сам му рекао да је боље да ћути ако не може да помогне.

- Ми смо те изборе уништили. Вучић је за то такође одговоран. Део људи верује да избори више нису начин промене. Вучић из својих разлога није учинио све да би уверио људе да на те изборе има смисла изаћи и да они нису фарса. Критика избора и изборног законодавства је бесмислена. Те промене су позитиван искорак, али не постоји ништа више што Вучић као Вучић може да уради. Мора и друга страна да уради нешто. Ја нисам кукумавчио 2000. године, борили смо се како смо знали.

Боре се и они како знају, ово је њихов начин, легитиман.

- Тачно. То је глуп начин борбе у којој су осуђени на пропаст.

- Са сваким ко је одговоран за своје клинце, ко жели да живи у миру.

Како коментаришете Декларацију за ЕУ коју су иницирали људи који су изашли из ЛДП-а?

- Беба. Мени је то симпатично. Посебно када се окупи галерија ликова која је сахранила својим радом европску идеју. То су сви они који су били део власти до 2012. године, који су ћутали о 12. марту, кохабитирали са Коштуницом...

Ту су и ваши бивши сарадници - Андрић, Ђурић, Ранђић...

- Нису се појавили нигде, ја их стварно нисам видео. Али знам да су они одлучили да остану иза тих остатака ДС-а о којима смо до јуче имали тако фино мишљење да га ваш новински папир не трпи.

Је л’ можете њих да замислите као неке политичке противнике?

- Тешко, зато што их познајем. Могу да замислим да желе неко место за себе, али и они врло добро знају где је проблем и разлика у хтети и моћи. Је л’ вама нормално да неко потписује Декларацију о ЕУ а не позове ЛДП?

- Не. Мени је то смешно. Ја сам то писао пре 10 година. То није данас тема. Данас је тема мир. За мене је прво име ЕУ - мир.

Често причате о погрешном схватању политике, а ви сте после 20 година на два одсто подршке.

- Последња истраживања... И шта то значи? Да ја нисам у праву? Земља нам виси на тих неколико процената нормалних људи.

После 20 година у политици и 3,5 одсто, превише сте самоуверени.

- Моју идеју је тешко прихватити јер ни други око нас нису много бољи, па је свима лепше у брлогу самозаваравања. Једини сам који је отишао у Сребреницу. Да су једном стали крај костију које се тамо налазе, променили би своју причу, не би усвајали срамне декларације у којима не смеју да помену геноцид и Сребреницу. Да су једном отишли на Косово, говорили би о Албанцима као о народу, а не као о животињама. Да су једном били поштени, рекли би да можеш да живиш или тако што си лопов или тако што радиш. Ја целог живота радим, па зато што не могу да ме купе, одлучили су да ме сахране у лажима. Ено им „Фиделинка“.

- Изашао сам пре шест година из тога. Ено пропада, после мене нема никога. Дигли су ми закуп девет пута. Док је поред мене човек из друге земље плаћао четири хиљаде евра, мени су дигли закуп на 50.000 евра.

Делује невероватно, с обзиром на добре контакте које имате с људима из власти.

- Имам, али то није тема за мој разговор с Вучићем. Онда бих био као ови што су зидали „Великог брата“ у Пионирском граду, онда бих се талио. Онда би Радуловић био нормалан, а не луд што је на крају свима постало јасно, без обзира што су били исти као он док су ме рушили лажима о Вучићевим кредитима...

Је л’ чујете некад како кажу “Чеда има најбољу политику, али је разочарао?”

Је л’ се осећате као неко ко је разочарао?

- Не. Осећам се као неко ко не може да нађе језик да људима објасни колико је важно оно што ради. Једни ме мрзе зато што се допадам њиховим женама, жене зато што им не поклањам пажњу, свако види у мени оно што је он хтео да буде, а није могао.

Нисте се огласили о докторату Синише Малог?

- Мислим да је то с*ање. Прво зато што је он направио с*ање, а друго зато што је то постао угаони камен наше свакодневице. Тај докторат је постао јадни смоквин лист пропале српске опозиције. Хистерија о Синиши Малом и о Херцеговачкој не може бар мени сакрити истину о преварантској политици која ћути о мегалажима због којих нестајемо... о национализму пре свега, оном који је од нас направио збег, а не народ, о национализму који је уништио милионе живота, срушио градове и државе... То се не може сакрити иза наводне борбе за академску честитост или правну државу.

- Јесу теме, али не теме свих тема. Лакше се постаје командант 63. падобранске бригаде него директор “Крушика”. Како то да су сви ти директори били директори и раније? Јесу ли се тада понашали другачије? Јесу ли почели да краду кад је Вучић дошао на власт или су крали и раније? А ко је отворио ту причу? Ја нећу да будем руска батина у Србији. Знам шта је иза тога, знам шта је Руски институт за стратешке студије, знам шта је ГРУ, није Вучић отворио центар у Нишу него неко други.

- Борис Тадић и ДС. Они су ишли на изборе штампајући Путинову рођенданску честитку.

Где видите себе у априлу или мају следеће године?

- Знам где бих волео да будем. Волео бих да будем с Јеленом и клинцима док сви заједно чекамо још једно дете. Имам 48 година, осећам се као грешник којем су деца, породица заправо епизода у животу који живим на некој другој страни. То што су ми стално пред очима, што се увек држимо за руке, то што се волимо само чини јачим тај мој осећај и жељу да га се ослободим тако што ћу нешто пресложити у свом животу.