Српска православна црква и српски народ - некад и сад

„Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б´јеле цркве,

око б´јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу;

док су трипут коло саставили

око б´јеле Самодреже цркве,

готово га бјеше сустигао,

ал´ из цркве нешто проговара:

"Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

погинути од свог родитеља,

а за правду бога истинога".

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

те је ријеч био говорио:

"Леле мене, до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка!".

Ал´ из цркве нешто проговара:

"А чујеш ли, Вукашине краље,

ти нијеси посјекао Марка,

већ пос´јече бож´јега анђела".“

Претходни стихови народне епске песме „Урош и Мрњавчевићи“ представљају живо, усмено преношено кроз векове под туђином, сведочанство о томе да је српски народ своју Цркву увек видео као исток и уточиште Божје и народне правде, као јединог заштитника оних који сведоче и бране истину и правду по сваку цену. У песми је до вредносног врхунца доведен мотив пружања црквене заштите Марку Краљевићу, у ситуацији када он упркос и свесно насупрот захтевима свога родитеља и стричева, најмоћнијих великаша тада, кршећи правила породичног и племенског обавезивања и схватања морала тога времена, до краја истинито и праведно пресуђује да је на Урошу Царство. Стављање Марковог пресуђења у спору око власти у корист јединог правог, иако најслабијег, претендента под заштиту Цркве, осим што изражава народни став о Цркви као чувару правде, недвосмислено сведочи о томе да је народ Цркву увек сматрао јединим правим баштиником и проводником кроз време ропства идеје државно-правног континуитета са средњовековном српском државом Немањића и њихових претходника на челу српских земаља. Заштитника општих вредности, које су претпостављене свим налозима посебних и појединачних интереса и вредности. Тиме се показује постојање пуне свести народа о себи као трајној политичкој заједници заснованој на сведочењу Божје истине, правди и слободи, остваривим у својој пуноћи једино кроз народну Цркву и државу.

Патријарх Павле заједно са студентима склонио кордон у Коларчевој улици (27. јануар 1997.): „Дошао сам да будем ту с вама, да се не деси нешто неукусно“

Коначно, у наведеним стиховима садржано је народно разумевање о јасно санкционисаној обавези Цркве да се супростави сваком оном чиниоцу моћи, како носиоцима власти унутар Српства, тако и споља, који угрожавају ове опште вредности заједнице, колико год они моћни били. Када Вукашину краље по диреку црквених врата удари ханџарем, па из дирека крв покапа, народни песник каже да је то крв посеченог „бож'јега анђела“. Тој народној представи посеченог божјег анђела може да се, поред очигледнијих духовних, учита и значење идеје слободне и на правди засноване државе српског народа, која је, тада поломљена и поробљена, крварила у ранама, нанетим и издајом и неслогом наших великаша и нападима турских освајача, али на коју сећање и мисао о њеном поновном успостављању Црква има обавезу да чува и у најтежим временима недостојних власти и великаша, те туђинске окупације, која томе, по правилу, следује.

Српска Православна Црква је, по мом виђењу, најзначајнија политичка организација у Срба. Она једина одражава и одржава потпуни континуитет српске државности и идентитета од најранијих времена до данас. Упркос нама данас непојмљивим притисцима, нападима и ударима са разних страна и од стране различитих окупатора, од турског времена, па све до титоизма, она је опстала и очувала свест о својој историјској мисији. Та мисија није била само духовна, иако би она, по природи ствари, требало да буде искључива, или бар првенствена. Међутим, настала упоредо са настајањем немањићке државе и управо ради потпуног остварења тог циља, чега је Свети Сава био свестан, па је питање српске државности и српске црквености поставио у однос међуусловљености, њен политички значај за цело Српство тиме је трајно опредељен. Тако устројена, она у условима турске окупације и прекида у постојању државно-правне организације народа, коме припадају њени верници, није могла да поступи другачије до да, као свој главни, определи иманентно политички задатак да чува сећање на народну слободу и сопствену државу. У ту сврху, осмислила је и идејно уобличила косовску мисао, завет и опредељење, као успешно средство за очување српског националног идентитета у временима туђинске власти, као и сакупљање унутрашњих снага народа за правовремено ступање у делотворан покрет за ослобођење и уједињење.

Српска Православна Црква је, по мом виђењу, најзначајнија политичка организација у Срба. Она једина одражава и одржава потпуни континуитет српске државности и идентитета од најранијих времена до данас

И данашње територијално простирање њених епархија сведочи постојано о српском идентитету тих простора и њиховом неупитном припадању Српству. У овом времену нове окупације и строге стране контроле српског чиниоца на овим просторима, веома је битно одржавање успостављене надлежности и просторног распореда црквених епархија. Тиме се одржава пламен духовног, идејног и културног отпора западном науму да се српски народ и његово политичко кретање и изражавање заувек затоме унутар граница данашње Републике Србије.

Истовремено са претходно наведеним, штавише, управо због тога и потпуно у складу са тим, као неко ко себе разуме као верујућег, у православљу утемељеног Србина, који неодступно припада Српској Православној Цркви, осећам и неутољиву обавезу да јасно и недвосмислено јавно приметим да овако претходно одређену представу о Српској Православној Цркви у савременим условима није увек могуће са успехом у персоналном изразу поистоветити са њеним тренутним руководством. На овом месту бих посебно подвукао да се ови редови никако не односе на нашу свету Цркву, њен положај и значај у Српству одувек и занавек, већ представљају вапијући покушај да се укаже на видљиве мањкавости у поступању њеног вођства у овим нашим данима.

Када се сагледа историјски значај и улога наше Цркве, али и због правовременог и дејственог испуњавања будућих задатака који пред њом стоје и задржавања њеног положаја врхунског ауторитета српске националне мисли и светосавске духовности, те неспорног арбитра у друштвеним споровима, сада се тешка срца мора јавно поделити утисак да њено вођство одступа са висина опредељених претходно описаном историјском мисијом Цркве и да такво удаљавање делује све ниже и ниже. Наиме, на моју велику жалост, плашим се да се поступци садашњег патријарха и његових најближих сарадника, који имају доминантан утицај на доношење црквених одлука и опредељивање црквеног поступања, свесни или несвесни последица, слободном вољом или изнуђено предузети, могу разложно тумачити као допринос остваривању западних политичких подухвата на овом простору, уз очигледну опасност да такво поступање може да доведе и до остваривања оних опаснијих, духовних и црквено-организационих циљева.

Признање аутокефалности Македонске православне цркве представља, по мени, очигледан пример такве грешке у поступању данашњег руководства СПЦ. Мој је став да Српска Православна Црква никада није смела да донесе такву одлуку. У питању је црквена организација која је настала административном одлуком титоистичких власти са циљем да се српски чинилац, трагови и докази његове раније, а залога будуће државности, духовности и културе на том простору заувек избришу и забораве. На њеној, сада нажалост, канонској територији налазе се белези српског постојања, од чијег смо чувања, делује, одустали. Довољно је споменути само манастир Лесново у коме се налази фреска на којој је приказан Душан Силни, са које нам је његов лик данас и познат. Или манастир Матејче, надомак Куманова, на коме су лоза Немањића, Палеолога и Асена приказане у јединственој композицији. Према одређеним тумачењима дате композиције од мене за то позванијих, која делују разложно и основано, она приказује нову државну идеологију немањићког Царства под Душаном, које, поред српских земаља, обухвата и Бугарску и значајне делове Ромејског царства, чиме се исказује Душанова, наравно никада неостварена, али јасно опредељена, претензија ка српском преузимању кормила универзалног православног Царства са седиштем у Цариграду. Управо овако нешто представља темељни чинилац националног идентитета и доказ постојања српских државно-правних идеја на том простору, чије очување Црква није никада смела да препусти на вољу другоме. Када знамо да ни Патријарх Герман, упркос притисцима титоистичких власти, које ми данас не можемо ни да појмимо, није пристао да донесе такву одлуку, тим пре за њу данас не постоји никакво сувисло и одрживо оправдање. Међутим, плашим се да је давањем аутокефалности таквој црквеној организацији позитивно санкционисано насилно одстрањивање српске црквености, културе и државности са тих простора, чиме је такав, у то време неканонски, а свакако противисторијски, подухват комунистичких власти накнадно конвалидиран. 

Сагледавајући суштинску антинационалну и противдуховну природу садашње власти у Србији, која представља само пуког извршиоца западних интереса путем спровођења политике тихе и добро прикривене косовске и свенационалне издаје, те одступањем од свих начела косовске мисли, њене поступке и последице истих по српско национално биће и поништавање српских националних интереса, било би за очекивање да Црква осуди такву политику и заузме јасан став о потреби њене промене. Међутим, вођство Цркве то сада није учинило, чак ни посредно и опрезно, како Цркви и пристоји, а камоли непосредно и отворено. Деловање црквеног руководства ствара дојам у добром делу национално опредељене јавности да су они сада изабрали да стану у заштиту власти и укључе се у њену пропагандну промоцију.

Такав утисак појачава пружање јавне подршке пропагандним пројектима власти, који имају само политичко-маркетиншку сврху и даље од тога не могу да досегну по последицама, јер су унапред условљени и временски орочени једнократним политикантским, предизборним дејствима у јавном пољу. Дозвољавајући да грешим, потајно се томе и надајући, усудио бих се да укажем да ће управо то, по мени, на крају да буде случај са намером да се оснује црквено-државни универзитет “Свети Сава”. Дужан сам да на овом месту подвучем да ћу увек бити спреман да потпуно подржим сваку добро осмишљену идеју о томе да СПЦ оснује свој универзитет, са што више факултета и студијских програма у свом саставу. Немам ништа против ни да то буде и уз помоћ и учешће државе. С тим што то свакако мора да буде уз испуњавање свих услова у складу са најстрожијим правилима о акредитацији студијских програма. Тако изграђена високошколска установа могла би да допринесе образовању нове националне интелигенције у будућности, која би имала јасно изражену националну свест, непоколебљив национални став и схватање о сопственој дужности да се у свом професионалном и стручном раду и напредовању увек и неодступно поступа на начин који је у корист народа и државе, њихове слободе и развоја. Међутим, искуство нам показује да то не може да се оствари са овим и оваквим потписницима тог Меморандума са стране власти. Из простог разлога што то за овакву власт представља само најприземнији пропагандни трик, усмерен на упорно одржавање привида да је ова власт национално одговорна и свесна свог духовног идентитета, иако она то није, нити је икада била. Премда могу искрено да разумем потребу Цркве да искористи тренутак и наводну вољу садашње власти да се тако нешто оствари, става сам да је садејство црквеног руководства у тако површном науму власти сада потпуно непотребно, а може да се испостави и као дугорочно штетно. Када би на тако плитком темељу склепаном на песку политикантске манипулације нешто и било подигнуто, брзо би било порушено, а сећање на такав исход подухвата би онемогућило да се у догледно време у будућности таква установа заиста изгради. Речима великог Валтазара Богишића: „Што се грбо роди, вријеме не исправи.“

Деловање црквеног руководства ствара дојам у добром делу национално опредељене јавности да су они сада изабрали да стану у заштиту власти и укључе се у њену пропагандну промоцију

Уместо да се на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве расправља о свима јасно видљивом, потпуном слому државне политике на Косову и Метохију, као и тиме индуковане опште националне и политичке кризе, у којој нижемо пораз за поразом, те да се заузме недвосмислен став о критици такве политике и потреби њене потпуне промене ради коначног превазилажења подела, које су њоме узроковане, на том се заседању расправљало о разрешењу митрополита жичког Јустина. Упркос оптужбама којима се терети и и без залажења у њихову основаност, мада је, по мени, видљиво да она може да се доведе у питање, не може се избећи, нити ће икада бити отклоњен јасан и добрано утемељен утисак јавности да он није смењен из разлога постојања дела, која му се стављају на терет, већ због тога што је на простору над којим се простире његова надлежност, угостио студенте у протесту. На тај начин је сав сноп јавне светлости без икакаве потребе, погрешним деловањем и одлукама самих црквених великодостојника, уперен на дневно-политикантска, персонална и материјално-пословодствена питања, односе и решења унутар црквене организације, уместо да се са Сабора у јавност изађе у достојанственом јединству и са јасним предлозима за решење дугогоруће и тешко угасиве кризе српске државности, националног идентитета, културе и духовности, узрокованих потпуним сломом уставног и на праву заснованог управљања државом и друштвом. Није се смело дозволити да се, у условима озбиљних друштвених гибања, која могу да изазове тешке ломове, врши смена са митрополитског трона и то не било ког, већ баш Жичког, само зато што је тамошњи митрополит дозволио да студенти у протесту на свом путу преспавају у конацима манастира Студенице. То се, једноставно, не ради, уколико се има и мало свести о потреби стварања и одржавања трајнијег и пунијег суштинског утицаја Цркве на друштвено-политичке токове у Српству.

Није се смело дозволити да се, у условима озбиљних друштвених гибања, која могу да изазове тешке ломове, врши смена са митрополитског трона и то не било ког, већ баш Жичког, само зато што је тамошњи митрополит дозволио да студенти у протесту на свом путу преспавају у конацима манастира Студенице

Такав утицај Цркве се умањује и непотребним, у сваком смислу излишним, квалификацијама студентско-народне побуне као обојене револуције. А пристојност и елементарно осећање припадности заједници, чија се Црква води, налажу да се то свакако не ради у другој држави, пред њеним званичницима, ма колико братска она нама била. У условима када је белодано јасно да ова власт, заправо, представља власт обојене револуције, која спроводи све оне циљеве због којих се обојене револуције, по правилу, организују, нема места оваквим покушајима дисквалификације оних, чији покрет и борба против такве власти, заправо, кваре и отежавају, а свакако успоравају, остваривање тако пројектованих циљева, који се огледају у држању српског простора под потпуном контролом западних чинилаца светске политике.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Radarrs (@radar_rs)

Српска Православна Црква је увек имала и увек ће имати највећи могући синтетизујући и интегративни потенцијал у српском народу. Мишљења сам да он не сме да се смањује претходно описаним поступцима оних који њом тренутно управљају, како Црква не би остала на маргинама будућих догађаја и одлучивања. Време је да Црква престане да буде средство у политичким обрачунима власти са неистомишљеницима, или њих са влашћу. Насупрот томе, на Цркви је да, поред духовног чиниоца свог постојања, поново оживи своју пастирску улогу и у смислу онога ко тихо, али одлучно усмерава политичке процесе у целом Српству у циљу стварања услова за његову интеграцију у целости, обједињавање у једну националну, идентитетску, духовну и културну целину, са перспективом да та целина добије и одговарајући просторни израз.

021.рс: Часни појас Пресвете Богородице стигао у Београд, Вучић и Порфирије на дочеку

Садашње руководство СПЦ мора да промени свој досадашњи курс и заузме јасно видљиву дистанцу од садашње власти, те да у перспективи својим пастирским деловањем према свим осталим актерима политичког живота, на начин и у обиму који је Цркви примерен, одлучно допринесе њеној промени

Да би у будућим временима било достојно да води нашу Свету Цркву на висини историјског задатка који је пред њом и њене, толико пута кроз прошло време потврђене, а за будућност Српства нужне, историјске мисије, која свој пуни смисао може да добије тек у условима слободног и уједињеног Српства, њено садашње руководство мора да промени свој досадашњи курс и заузме јасно видљиву дистанцу од садашње власти, те да у перспективи својим пастирским деловањем према свим осталим актерима политичког живота, на начин и у обиму који је Цркви примерен, одлучно допринесе њеној промени. Наиме, досадашњи начин управљања државом и друштвом од стране власти постао је неодржив и то је свима јасно. Друга је ствар што власт још увек има и ресурса и стране, претежно западне, подршке у довољној мери да ову политичку агонију продужава још неко време. Међутим, то време је орочено. У таквим условима, а уважавајући чињеницу да су и студентски покрет и национална опозиција, дакле две трећине потенцијалних опозиционих колона на будућим изборима, уз извесне видиљиве разлике у модалитетима, начинима и средствима за промену досадашње косовске политике, коју је до потпуног слома спроводила власт, определили очување Косова и Метохије у саставу Србије као свој политички циљ и темељну тачку својих преизборних програма, не видим како би вођство Цркве могло да има било каквог другог избора, који би био дугорочно одржив и национално одговоран.

Уколико до такве промене, пак, не дође, бојим се да Марко, када би се други пут јавио међу Србима, не би нашао бијеле цркве, чија би му се врата отворила да би у њу на сигурно побегао.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)