Одговор Петру Комненићу или зашто је транспарент „Усташе и четници, заједно сте бјежали“ неумесан одговор на срамни поклич „Убиј Србина“

Користим прилику да јавно одговорим новинару Петру Комненићу на прозивку коју ми је упутио са ТВ Вијести, у својој посљедњој емисији.

Поштовани г. Комненићу

Ваша емисија је, нажалост, од ријетке оазе слободне ријечи – што је некада дефинитивно била, постала мјесто гдје се до ријечи не може доћи. За тај подухват не помаже ни физичко присуство у студију. Тамо је престао да важи принцип рационалних аргумената, а доминира ”аргумент” децибела и надвикивања. Нешто као на трибинама стадиона. Осим што на трибинама има мјеста за кореографију, пароле и слике обје навијачке стране, а у студију ТВ Вијести, око глава саговорника лете амблеми и слике само једне верзије истине. Оне Ваше.

Саопштења и изјаве Цркве (и оне моје које сте цитирали) над којима ламентирате ево већ мјесецима, позивају на друштвени дијалог, на преиспитивање уврежених мишљења, на осуду свих (а не само неких) застрањења, и сва су та саопштења усмјерена против тоталитарне политичке свијести. Сва та саопштења подразумијевају да истина о историјским догађајима, о актуелним друштвеним проблемима, па и она о нашој заједничкој будућности – није само на једној страни. Таква плуралистичка и демократска претпоставка разговора, требало би да буде главни правац нашег друштвеног опоравка. Али авај, на позив да разговарамо, да научне институције наново погледају историјске извјештаје (што смо овдје већ почели да радимо у погледу 1918, 1948, 1989… ), да своје дјеловање ускладимо са препорукама Европског парламента и Савјета Европе, господин новинар одговара: не треба вам то ништа, ја све знам и ја ћу вам све објаснити. Имам пар фотографија, ту су и нека документа, могу да вам их пустим док ви будете износили своје мишљење (да гледаоци не знају слушају ли вас или гледају оно што сам ја припремио). Не знам шта је израз тоталитарне свијести, ако није то?

Израз тоталитарне свијести је и став да је управо Црква мрачна и тоталитарна институција (а да је ”религија опијум за народ”) и да њој никако не припада да покреће питање општег дијалога. Подсјетићу и Вас и јавност, да Црква није фосил из Средњег вијека, него заједница који нас је из Средњег вијека превела у Ново доба (као што је раније помогла свијету да пређе из робовласничког у феудални систем вриједности). Црква је водила рад штампарије на Цетињу; Црква је основала и учествовала у раду првих школа у Црној Гори (како основне, тако и оне средње), Црква је битно учествовала у првој мирној и демократској транзицији власти у Црној Гори – чему сте и сами, својевремено, доприносили. Међутим, нешто се у Вашем односу промијенило, али не у правцу мирног дијалога и бољег разумијевања. Залагање за темељну и објективну ревизију једнопартијске и револуционарне верзије историје – то стоји непромјењено у црквеном наративу, од 1945. до данас. Када је то Вама почело да смета? Ово питам, јер памтим гостовања представника те и такве Српске Православне Цркве у Вашем студију, а без ових, горе описаних искључивости са Ваше стране.

Јавност не би требало замарати мојим и Вашим личним ставовима и нашим међусобним (не)разумијевањем, али стицајем околности, сви наши разговори имају тзв. националну фреквенцију, па их је потребно појаснити онда када Ви упорно инсистирате на критици Цркве, око једног те истог питања. Елем, цијела ова проблематика, у цивилизованим и демократским друштвима, не би се тицала ”наших и њихових”, нити тема ”ко је са ким бјежао”, већ би могла да стане у неколико крупних питања очишћених од својатања било које идеологије, а усмјерених ка демократским и хуманим вриједностима, које, надам се, сви дијелимо:

1. Можемо ли, осим проблематике ”сарадње са окупатором” јавно дискутовати о моралној вриједности спровођења бољшевичке револуције под околностима те исте окупације? (За млађе од 18 г.: бољшевичка револуција по својој доктрини и дотадашњој пракси подразумијева оружано насиље против својих суграђана, против домаће, легитимне и легалне власти. Е сад, ако је изводите под околностима оружаног напада окупатора на ту исту власт, власт која је прије ваших револуционарних плотуна доказано антифашистичка и антинацистичка, остаје морално питање: ко је ту коме од користи и зарад чега?) Револуције од чијих се девијација деценијама ”лијечимо” транзицијом ка политичким вриједностима које револуционари управо бјеху укинули насиљем? Да их набројим: демократија, вишепартизам, слобода говора, светиња приватне имовине, вјерске слободе… итд.? Вјерујем да деценијско ћутање о томе, јача екстремизам људи са антиљевичарским назорима а често доводи до преувеличавања неких детаља из оружане борбе оних који нијесу били партизани.

2. Ако смо ратне злочинце лоцирали међу припадницима Краљевске војске, зашто ћутати о оним злочинцима који до данас носе титуле ”народних хероја”? Није ли и то континуирано и вишедеценијско ”слављење ратних злочинаца” које је, за разлику од оних четничких, стављено у уџбенике, па је самим тим у питању много штетнији феномен? Или: по чему је масовно и планско убијање невиних људи тежи злочин ако је подстакнуто шовинизмом, у односу на исте такве злочине покренуте класном нетрпељивошћу и идеолошком заслијепљеношћу?

3. Може бити да бисмо имали шта да додамо бриселском изједначавању комунистичке и нацистичке идеологије – јер је, уз све контроверзе, партизански покрет код нас, крај рата дочекао као антифашистичка, ослободилачка војна сила која је у своје редове укључила већину нашег народа. Међутим, не видјех, до данас, нити један истраживачки новинарски рад на тему тих веома јасних европских декларација, које не осуђују само тоталитарне системе као такве, већ управо партнерски однос комуниста и нациста добрим дијелом Другог свјетског рата. Однос који је буквално био предуслов да тај рат почне онако како је почео и када је почео.

4. Убиство народног хероја Љуба Чупића је злочин. Иза тога злочина стоји издаја. Требало би прочитати ”Свједочења” Љубомира Косовића, постхумно објављену књигу сјећања на Други свјетски рат, овог угледног човјека, прегаоца на послу послијератног развоја телевизијске технологије у ЦГ, који је током рата био и међу партизанима и међу четницима. Остајући ријетко моралан и досљедан родољуб, осуђујући злочине и лутања, како једних тако и других, у тој књизи Косовић говори о ружној улози коју су, у Чупићевој ликвидацији, имали не само четници него и партизани. Она је била таква и толика да је Љубов рођени брат Мартин, послије тог злочина одступио од партизана ка четницима! Мартин Чупић је са супругом страдао у повлачењу четника према Словенији. Поред тога, у Косовићевој књизи се именом и презименом помињу ратни злочинци који до данас красе наше улице и некадашња фабричка постројења.

Судбина браће Чупић најбоље указује колико је неумјесна парола: ”Усташе и четници, заједно сте бјежали”. То није транспарент који смирује страсти, нити представља адекватан одговор на срамни поклич ”Убиј Србина”, ма колико неупућени људи били одушевљени

5. Судбина браће Чупић најбоље указује колико је неумјесна парола: ”Усташе и четници, заједно сте бјежали”. То није транспарент који смирује страсти, нити представља адекватан одговор на срамни поклич ”Убиј Србина”, ма колико неупућени људи били одушевљени овим ”изумом” наших навијача. Зато што он алудира на велику трагедију која се десила у Словенији, послије званичног завршетка рата. На ликвидацију без суда и пресуде, са великим бројем неправедно побијених људи из Црне Горе, а од стране људи из Црне Горе. Само у том збјегу ликвидирано је преко 70 свештеника, затим угледних цивила па и четничких војника и официра који нијесу имали прилике да докажу своју невиност ни на каквом суду. Ти људи су видјели усташе први и посљедњи пут током неколико мајских дана тога збјега (уколико међу њима, врло могуће, није било оних родољуба из ЦГ који су у Херцеговини 1941. пуцали на те исте усташе). А збјег у правцу Запада, који је помијешао злочинце и невине, десио се због крупних геополитичких промјена на Истоку Европе и очигледне подршке коју су овдашњи комунисти добили од Црвене армије. Долазак Црвене армије на простор Југославије (не и Црне Горе), поколебао је и додатно застрашио све овдашње антикомунисте и окренуо их у збјег према Словенији а кроз територије НДХ која се распадала. Наравно, тамо их нијесу ликвидирали совјетски него овдашњи комунисти. Зато вјерујем да то није права пјесма нити парола која се требала чути, бар не овдје у Црној Гори, управо из пијетета према невино побијеним људима, нашим прецима. Из свега описаног, свима је јасно да такав стих није никаква алтернатива монструозном позиву ”Убиј, Србина”. Напротив.

Аутор је протојереј-ставрофор Гoјко Перовић, архијерејски намјесник подоричко-колашински

(Православна митрополија црногорско-приморска)